AVANTI, ЛЕВИТАНТИ - 77. наставак романа и КОМЕНТАРИ

Док ликови романа у тексту књиге траже своје аватаре, читалац ће мало да сачека
Зашто?
Па знате већ - за њихове коментаре...

>> Луњајући по прилазима Аmika.rs-а Раде је у кафићу «Код Јужне Капије» упознао несвакидашњег долазника који је пропутовао половину света. Донео је збуњујуће вести, очекиване али и невероватне. Амик се замислио: Радету треба само делимично веровати, не само због навике да «изоштрава» истину, већ и због околности самог сусрета.
Упознали су се уз пиво и запричали, освежили ирском кафом и наставили са истим пићем, само без кафе, пресецајући га пивом.
- И, шта каже твој ноћашњи сапатник?
- Каже: - Може се живети!
- Где се може живети? Тамо одакле је дошао или овде?
Раде се замислио растерујући алкохолну омаму из главе и одлучно потврдио: - И једно, и друго! Или је ово друго ипак оно што је прво??? Доћи ће, чим се испава. Зове се Прекобарац и случајно је, левитирајући...
      - Шта је радио ???
  - Левитирао. 


   Тамо, преко Велике Баре, тако се преживљава. Видео је плавичасте одсјаје и обрадовао се - чисто и светло плаво небо...
- А онда се разочарао... Градилиште неизвесне будућности...
- Каже да смо га спасли и да овде долази к себи. Месецима је лутао кроз пустош, смог, небеске и менталне олује – објашњавао је Раде. – Долази из прекобарске Апашике. Током пута је прихватао  разна имена и најзад усвојио оно које му највише одговара – Прекобарац.
- Сам на таквом путовању? – упита Амик сумњичаво.
- У повећој групи. Они које је током пута приучио да левитирају остали су у Fake-book кулама...


         ...друге су заробили MikroPay и Аvast!Buy номади,



         ...трећи су нестали као жртве премора, звери, ванземаљаца и трговаца органима...


- Само се он спасао, па смо то прослављали док није постало опасно.
- Претерали?
- Ама не, таман посла! Док смо наздрављали Буџиславу...
- ???
- То је његов вишенаменски, чаробни штап...


       - Некада је припадао Мерлину, а Прекобарац га је добио на чувеној целоноћној партији покера са Нострадамусовим унуком. Ређао је карте по Фибоначијевом низу и добио мршаву кенту – ситно зрнце радости, али одлучујући вишак у укупном збиру; што је још један доказ да се у ситницама крије вредност и моћ...
- Добро, разумем. Кажеш да је постало опасно?
 - А, то! Чуо си и ти, можда и видео.... Метеорит је треснуо негде у близини.


         Дан је већ одмакао када се Прекобарац појавио: сиви белег на дну главне улице. Загледао је невешто обојене зграде и празне просторе будућих тргова. После свих пустоши и рушевина које је видео, ово му изгледа нестварно – нагађао је Амик. Нешто се гради, овде будућност као да постоји.
У тој евентуалној будућности све чешће се помињало путовање. Велики Излазак у Непознато. Отићи ћемо, мислио је Амик, и вратити се, пу, пу пу... Али, са којим сазнањима, каквим  сликама у дну очију?
Морао је да изађе и поништи ту муклину око Amika.rs–а. Да нађе упориште за будућност, ако она... Као змија која гута свој реп не би ли открила истину која је већ у њој.
Део тог света доносио је Прекобарац. Посматрао је како се приближава, замотан у кабаницу боје дима. Застајкивао је испред излога загледајући нове текстове, књиге и шарене поруке сигналиста, опипавао титраве зидове Галерије и Библиотеке лупкајући их штапом: сценографија или стварност у настајању?
Амик се најежи али виртуелне куле су издржале проверу, лебдећи зидови су се уздизали из праслика старијих од нас...



\\
Њихове закривљене линије искриле су у недогледу времена. Оног који је Раде управо покушавао да открије на мапи, убадајући врхом оловке. Он жели да иде, разумео Амик. Да провери магију велике окуке Дунава коју сада толико загледа. Тамо где су пре свих времена владали риболики богови лепенског света. Њихова моћ је остала у песку и води, а велика жеља је абракадабра која би могла да их пробуди. Над картом дунавских обала




    надносила се велика сенка једне идеје, кажипрст случаја или судбине.
Раде се исправи и одгурну мапу: - Ево Прекобарца.
Седео је леђима окренут прозору и склапао мапу. Та снага Радетове интуиције увек је изненађивала: видео је непосредну будућност других, али не и своју. Зато је толико дружељубив, схватио је Амик.  Уз друге, он наслути и себе.
Раде тако и мене види, помислио је. Проже га хладноћа, просторија се заљуља а неки други Амик одлебди у блиску будућност. У оно што се још није догодило а већ је било ту. Напреже се да те две личности поново обједини, најлакше преко госта који је био пред вратима.



- Хоће ли нам се...? – успео је да упита а Раде је знао који је то изостављени глагол.
- Хоће – рекао је Раде.
Врата се отворише, онај други Амик нестаде а Прекобарац својом ренесансном појавом испуни просторију.


- Ово је Прекобарац – представи га Раде. - Бићемо на «ти», па да  одмах...
- Добро дошли – заусти Амик и исправи се: - Добро дошао... Раде ми је причао о вама... о теби... – и ту се коначно заплете и заћута, загледан у госта.
Прекобарац спокојно спусти своје рожнате очне капке у знак одобравања. Његове кожасте усне се благо отворише.
- Хааај! И менни... – проговори грлено, муљајући сугласнике.
Раде се није збуњивао, био је то његов тренутак превођења садашњости у будућу присност.
- Три мускетара! – узвикну он убеђено и једном руком тресну Амика по леђима а другом Прекобарца по кабаници.
Амик посрте и прогута нову реченицу. Радетову другу руку одби плави круг заштитне енергије и одгурну уназад. Чуло се само Пппшшшштттт...
- Трри мускетарра? – запита Прекобарац као да се присећа нечега што је некада, одавно, знао. – Било их јеее...


- Лако је за четвртог! – предухитри га Раде. – Ови из полиције већ  се нуде, ти их животно интересујеш.
- Блокирао си Радета – Амика не издржа. – Није осетио да ће га ваша...  твоја кабаница...
- Није ме препознала – осмехну се Раде. – Знао сам, али другарски гест је важнији... Искључи ту скаламерију – обрати се он Прекобарцу – овако не могу ни да те клепим...
Прекобарац набра образе, усне му се развукоше у невешт грч осмеха: - Не вреди – објасни он. – Треснуће те Буџислав. Другарство није програмирано. 
То је морало да се исправи и сусрет је настављен на попришту претходног. <<

Миливој Анђелковић
www.amika.rs


      ... И КОМЕНТАРИ


Ка5ан: Занимљиво упознавање. Три или четири мускетара, питање је сад?

MNW: Ја сам четврти.

Раде: Јеси, али као приправник.

MNW: Па докле, побогу?

Раде: Јеси ли причао да ћеш написати Трилогију о овом путовању. Јеси. И шта очекујеш, да аутор подржи тебе као конкуренцију?

MNW: Ја сам то онако, за далеку будућност...

Раде: Да, у тој далекој будућности све ће бити боље.

Амик: Питај Прекобарца, он је био у постбудућности. Прекрајање времена и простора се непрекидно догађа.

MNW: Мени све делује виртуелно стабилно. Цео свет је некако... приправнички.

Ка5ан: Осим „Арга“. Дужи је за пет метара и шири за метар него кад смо се укрцали на почетку пута. Мотори су дупло јачи...

Протеј: Заиста? То му диже цену за 20 до 30%.

Ка5ан: А гориво, храна, вода, пиће, цигарете... Као другог дана пута – тек начето.

Амик: Зато је брод већи и јачи. Треба и нас издржати.

Раде: То је онај чувени бекстеиџ. Увек пун и неисцрпан.

Златана: Најважније је да смо ми млађи и лепши. Ја више немам борице око очију, а мој драги је дупло моћнији.

Ка5ан: Драга, уздржи се. То је толико интимно...

Протеј: Дивно! Путовање у прошлост и праисторију као еликсир младости! Организоваћу свакодневне туре подмлађивања. Какав бизнис!

MNW: А планови пута, цела тура? То је заједничка својина, поверена ка5ану на чување...

Протеј: Купићу их. Колико?

MNW: Свакоме од нас 10% од профита. Остало вама за учешће на крају пута и организацију тура.

Протеј: 60 : 40? Па, може! Договорено! Господо, биће то револуција у туризму и животу.

Раде: Видиш, приправниче како напредујеш кад ти се отворе перспективе!  А ви, госпо`н Протеј, мораћете да ангажујете дадиље и неговатељице-

Протеј: ???

Раде: За оне који се врате у дечје дане.


Златана: А ми, драги, идемо на још два-три путовања, да се подмладимо за десетак година...

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОСПОДАР ПРИЧА - 61. наставак романа

ПИЛУЛЕ СРЕЋЕ И ИСПУЊАВАЊЕ ЖЕЉА – 71. наставак романа

ОД БОГОВА ДО ПЛИЋАКА – 74. наставак романа