ПИКАСОВА КРАВАТА – 66 наставак романа

Седељка у част завршене потраге за Господаром прича и усмеравање „Арга“ ка дому свом, виртуелном граду www.amika.rs , протегла се до дубоко у ноћ. Ка5ан и Златана су ћућорили на ка5анском мосту, улазили у кабину и излазили зажарених образа. Ка5анова ка5анска капа шепурила се на златастој Златаниној глави. Њени покрети су постали усклађени и префињени, груди се надимале, бедра њихала. Почетни укочени и угласти замаси руку и крутост лепог тела остали су далека сећања на модел лутке из излога.


Да ли још може да замени руку или ногу као првих дана, питао се Амик.
          Видео је да MNW загледа своје ноге и опипава руке.
          - Више не може да их мења – дошапнуо му је.
          MNW зачуђено зажмирка.
- Па ви читате мисли!
- Само повезујем оно што видим.
- И? Мислите да више не може?
Амик кратко потврди главом.
- Али зато може све остало...
          - То могу све – одрече MNW. – Али Златана! Била је најлепша лутка коју сам видео...
          - Сада је веома згодна жена.
          - Да, да – сагласи се MNW. – Али ка5анова...
          И он пожури да припреми нову туру коктела.
          - Добро пиће! – коментарисао је Протеј.
          - Наш проналазак – потврди Раде. – Рецепт је добро скривен у неком од првих наставака романа. Ето, ни у париској „Ротонди“ не знају за њега...
          И Радетова сећања су одлутала у светлости и буку Париза.
          - У тој извиканој „Ротонди“ можете да добијете класичне коктеле и француска племићка пића. Оно знате „де“ – де Прованс, де Гаскоњ... Једном сам наручио коњак д`Артањан. Келнер се дубоко наклонио мом избору и свечано донео чашетину са мало бледуњаве течности. Шта да вам кажем – брља из Гаскоње, ништа посебно. Као и калвадос – мало јача воћна ракија јабуковача.
          - Ко је тада водио бизнис у Паризу? – упита Протеј.
          - Бизнис? Тада тога у Паризу није било. Само сликари, поете и лепе даме.
          - Трговина је одувек постојала – није се дао Протеј. – Ми, трговци и бизнисмени смо открили свет и повезали људе.


          - Ја их нисам сретао – одрече Раде.
          - Па неко је морао да купује и продаје слике Монеа, Манеа, Утрила, Брака, Пикаса...
          - Ја, нажалост, то нисам био. Дружио сам се са Паблом, али да зарађујем на њему, нисам ни помислио.
          Амик неповерљиво диже обрве, али оћута.
          - Штета – примети Протеј. – Велики, животни пропуст.
          - А једном ми је осликао кравату. И потписао се... – присећао се Раде.
          - Ко? – зачуди се Амик.
          - Пабло. Да, Пабло Пикасо. Звао ме је по француски, Рад.
          - Где се потписао? – упита Амик неповерљиво.
          - На цртежу на мојој кравати.... Дошао је у „Ротонду“ у недоба, пред јутро, када и Париз утихне и чује се она понорница испод кафане. Тада све залебди, столови се љуљају на две ноге, келнери промичу као вилењаци, чаше се саме просипају... Чим се он појавио, онако стамен и утемељен, све се смирило.
          - Ти си, Пабло, сакупио сву енергију у себе – рекао сам му.
          - Је ли? – каже он. - Зато ми прсти играју. Нешто бих цртао... – одговорио је и загледао се у моју белу свилену кравату. – Много је бљештава – рекао је и пружио руку. – Да је мало дотерам – објаснио је нехајно и извадио фломастере у боји.
          Амик је подозриво слушао Радета процењујући веродостојност приче, остали су заинтересовано слушали. У ваздуху је лебдела свечана тишина великог ишчекивања.
          - И? Шта је нацртао? – упита Амик неповерљиво.
          - Мене и њега. Али Пабло – побунио сам се – тај не личи на мене.
          - За коју годину личићеш ти на њега! – одговорио је пророчки.
          - То је рекао и Вирџинији Вулф за њен портрет – убаци Амик-
          - Заиста? – зачуди се Раде. – Ето, и генији се понављају... Горе је исписао „Ротонда“ истим словима и правим бојама, као да је пренео светлећи назив кафане на свилу и потписао се.


- Ту кравату бих волео да видим! – узбудио се Амик.
          - Да проверимо да ли сада личите на себе – неспретно је додао MNW.
          - Да видите? – тужно ће Раде. – И ја бих... Моја пријатељица, која ме је обожавала, опрала је кравату до белине.
          - Била је сва исфлекана – објаснила ми је. – Али нисам успела да јој повратим сјај – правдала се.
          - Опрати Пикаса! – згрануо се Протеј.
          - Та није била Францускиња – констатовао је Прекобарац.
          - Немица. Дипломац Високог санитарног лицеја, опседнута чистоћом.
          - Опрала си Пикаса и мене! – рекох јој.
          - И тебе! – згранула се. - Да сам знала, тебе бих прецртала на бели, лакирани картон.
          - Хм, хммм – сумњичаво се искашљавао Амик.
          - Ја бих – укључи се Златана – продала ту кравату и купила туце свилених кравата и још свашта!


- А да сам ја био насликан – проверавао је ка5ан – као госп`н Раде?
          - Ти, мој драги? Урамила бих је у оквир од платине, злато је превише профанисано.
          - Рад, овај Раде – упита Амик. – Кад си се толико дружио са виђеним уметницима, како то да те нигде не спомињу у историјама уметности, текстовима критичара, сећањима, белешкама, новинама...
          - Не спомињу ме? – зачуди се Раде. – Па, бирао сам друштво. А критичари и историчари нису били омиљени. „Машкаре после карневала“, говорио је Пабло за њих. „Најамници за ситну лову...“ Е, видиш, ја их нисам плаћао. Ни цвоњка!
          - Грешили сте – умеша се Протеј. – Нисте инвестирали у себе.
          - Догађа се – најзад је Амик прихватио причу о кравати. – Слично томе Пикасо је осликао параван Максу Жакобу, овај га је продао, а наследници купца су њиме оградили кокошарник за нову, скупу расу пилади.


          - Да кокошкама подигну цену? – брзоплето упита MNW.
          - Е, мој синко! – подсмехну се Раде. – Мислиш: да пилићи гледају Пикаса док кљуцају?
          - Ама не – снађе се MNW. – Осликане делове су окренули споља, да их виде купци и скупље плате пилиће...
          - Тако већ може – прихвати Раде. – Мада, Пабло...
          - Он се не би наљутио – укључи се Амик зналачки. – Навикао је тај на све, од слика за Лувр до сликања завеса. Али ту кравату... Њу не могу да прежалим....
          - Од тада сам се забављао само са Францускињама – настави Раде. – И, ето ме сада овде, у овој прашуми... Приправниче, дај још једну туру нашег коктела...

Миливој Анђелковић

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОСПОДАР ПРИЧА - 61. наставак романа

КОМПАС ЗА ВИРТУЕЛНО – 63. наставак романа

ПРОТРЧАВАЊЕ и САПЛИТАЊЕ - о Насељавању Виз@НтијЕ – МЕЂУНАСТАВАК 62