ГОСПОДАР ПРИЧА - 61. наставак романа

    >>> Објављено у зборнику ВИЗИЈЕ СИГНАЛИЗМА 2017. године <<<

        - Ено га! – узвикну Златана и обеси се ка5ану око врата. – Најзад!

Заиста, био је то дуго тражени путоказ. Многозначан, толико да се иза њега и река раздвајала у два тока и ка5ан заустави брод. 

           
          Чуо се само понеки полугласни коментар.
          - Види оно: не прима, у санацији. Сада знам зашто се галаксије удаљавају – објави Mister New Wave.
          - Ама не удаљавају се. Беже од нас – објасни Прекобарац.
          - Па, куда ћемо? – упита ка5ан 5ар 5ровић осетивши напетост међу путницима.
          - Лево! – рекоше Амик, Раде и Прекобарац.
          - Десно! – одговорише MNW, Златана и Протеј.
          - Три према три... – двоумио се ка5ан. Он се загледа у таблу.
          - Ви ћете бити четврти за лево или десно – подстаче га Амик.
          - Драги – умеша се Златана. – Види оно „Лајк са 10.000 френдова“! Како је то дивно!
          - Оног господина Портпарола би вредело упознати – сагласи се MNW.
          - Профитабилног? – запита Протеј. – Ја га познајем. Сарађујемо већ подуже.
          - И, како му иде?
          - Профитабилно. Сва издања су му комерцијална, нису га навукли на естетику. Зарађује, као и на оружју.
          - Побогу! – згрози се Амик. – Зар се и тиме бавите?
          - Ни случајно – одреза Протеј. – Ја сам етичко биће, чак и када то смета бизнису. Тим парама бранимо и развијамо демократију. Позајмљујемо их властима или опозицији. Е сад, што они тим новцем купе наше оружје, то је њихов проблем.
          - Ипак оружје! – сневесели се Амик. – И нови ратови...
          - А зарађујете двоструко – схватио је MNW. – На каматама и ценама оружја.
          - Наравно, младићу – потврди Протеј и загледа се у MNW. – Биће од вас бизнисмен, већ видим.
          - Али то оружје и ратови... – јадиковао је Амик.
          - Да није било тога, госпо`н Амик – објасни Протеј – већина књига које толико цените не би никад биле написане. Ратови, несреће и патње стварају библиотеке нових књига које оплемењују људе. Видите како је то деликатно: књиге се претварају у новац, новац у оружје, а ратови и пратеће последице прочишћавају друштво, развијају уметност, историју,  све што постоји.
          - Хоћете да кажете – за оне који преживе.
          - Замислите сами – био је упоран Протеј. – Ред књига и закона, ред оружја, ред успутних ратова, ред уметности – то НЕМА АЛТЕРНАТИВУ.


          - Господо, молим вас – побуни се ка5ан – треба да одлучимо где ћемо.
          - Па вас чекамо, ка5ане – подсети га Прекобарац.
          - Али драги – није се предавала Златана. – Лајк са 10.000 френдова! То нема ни на Фејсбуку! Десно!
          - То ћемо у повратку... Тражимо Господара прича, заре не?
          И он одлучно скрену лево.
          MNW чежњиво погледа обалу која се удаљавала.
          - Ја бих изабрала – сетно ће Златана – једну славну глумицу и најпопуларнију певачицу и била као оне.
          - Имитирала би их? – сумњичаво запита ка5ан.
          - То се сада зове „цитирати имиџ“ – исправи га Раде. – Као што се за време рата цитира мир а за време мира води рат.
          - Драга, кад нађемо Господара прича, открићемо да си већ славна...
          - Ох, драги! Како је то лепо! Колико слава може да донесе?
          - Много – одговори Амик. – Имаћете модну кућу са двадесет писта за манекене, нафтне акције и апартмане у Дубаију...
          - Ја већ имам три – признаде MNW. – И фарму од 5000 хектара...
          - Нисам знао да имам тако способног сапутника – заинтересова се Протеј. – Где је фарма, негде на изворима нафте?
          - На Фејсбуку. Тамо сам је створио и поставио 12 албума са 600 фотки.
          - Овде се искрцавамо – обавести их ка5ан. - Ево га нови путоказ!


          И заиста, био је то коначни путоказ. За крај пута.
          Путоказ који је гледао у њих.
          - Ти квадратићи, то су приче које је већ испричао – знао је Амик.
          - Ко је тај Господар прича? – упита Златана.  – Све смо запоставили због њега...
          - Он зна све о причама и романима јер их непрестано сам приповеда - објасни Амик. – И познате, и непознате, и нове... У зони између ЗАБРАЊЕНОГ и ДОЗВОЉЕНОГ он претеже на нашу страну.


           Окруживала су их столетна стабла, дебеле пузавице без краја и почетка, лишће велико као сунцобрани и јата птица која их се нису плашила. У даљини се видео вулкан који се пушио. Као да су били у прашуми која постоји од почетка света.
          На чистини која се рашири пред њима, видели су старца у тршчаној столици који зането прича околном дрвећу, травама, старим споменицима и небу.


         Тихо су сели на дрвене клупе около и почели да слушају…
          Сачекали су тренутак да Господар прича устане да би се освежио матеом и повукао гутљај из флаше.
          Раде са разумевањем климну главом – и ја бих тако причао да имам права пића, говорио је његов израз лица.
          Ка5ан је загрлио Златану, очигледно разочарану немедијским изгледом старца.
          - Морам да пређем на старословенску медовину – прошаптао је Раде. – Ове брендиране брље своде инвенцију на ниво просечног ЕУ потрошача...
          Господар прича се загледа у лишће на дрвету и откину пуну шаку, заједно са маглом која га је сенчила. Положи га на длан и поче да уврће у зелено-сиве плетенице: кратка, дужа, сасвим кратка, са двоструком поентом...
          Амик се значајно накашља и сви се загледаше у њега.
          - Ваше приче – обрати се он старцу – задивљују. Као да левитирају. Како то постижете?
          Господар прича диже главу и загледа се кроз Амика у дубине џунгле.
          - Видели сте. Препаднем хаос. Откинем део и растресем док не нађем почетак.
          - Почетак... хаоса?
          - За то је задужено Памћење. Ја причам догађаје и догађања, стварне и могуће. Поново их премотавам јер је важније како се нешто збило него зашто се збило. Тражим светлост која се крије у сенкама.


- Књижевницима то ретко успева... – настави Амик.
          - Мислите, онима што пишу књиге? – упита старац.
          Он узе суд са водом, промућка га, попрска простор око себе и настави:
          - Они прво морају да створе приповедача: ко прича, зашто, одакле, из ког времена и за које време... А ја сам приповедач који већ постоји, па могу да одмах изаберем из свега што постоји, лебди или нестаје.
          - Господине приповедачу – Златана упути ка њему магму свог влажног осмеха – ви живите за приче...
          - Варате се, млада дамо – сетно је погледа Господар прича. – Ја не живим, ја приповедам. Кад то радите, не живите ви већ ваше приче.
          - Живите од прича, са правим стимулансима – убаци се Раде и загледа у флашу – можда ће га понудити да проба чашицу-две?
          - Е, мој синко! – уздахну старац. – Ви то као о некој ренти. За причу се може живети тек када се не живи од ње.
          Он прикупи каменчиће око себе и сасу их, између дланова, на малу гомилу.
          - Проклетство уметности – закључи Амик трудећи се да изгледа као добро обавештен зналац.
          - Не, таман посла... То је питање избора и одлуке: живот у оскудици или оскудица духа.
          - И ви сте прихватили живот у оскудици? – зачуди се MNW.
          - А ви, шта сте ви прихватили? – упита га Господар прича. – Оскудицу духа?
          MNW се збуни и одмахну руком као да нешто тера од себе.
          - Не волим оскудице, побегнем већ од прве... А онда ни оне друге не могу да ме стигну.
          - То је као у доброј причи – настави Господар прича. - Иза видљивог смеха најчешће стоје невидљиве сузе.
          - Али, молим вас – Амик прекиде тихи ламент над патњама MNW. – Ваше приче се појављују у књигама највиђенијих писаца. Друге, већ написане, ви причате као своје, а ја овде не видим ни трага од библиотеке.
          Господар прича одмахну главом.
          - То значи да захватамо исти комад хаоса. Они штампају књиге које речи, кроз читаоца, претварају у слике. Ја те слике стварам речима и шаљем у Памћење. А у њему је све – и написано, и испричано, и заборављено, и надограђено, и измишљено. Да нема Памћења, ништа не би постојало.
          - Постојало би оно што видимо – успротиви се ка5ан 5ар 5ровић. – Стена на реци разбије брод, ако је не видимо.
          - А шта је то што видимо? – упита старац. – Погледајте се у огледало, па се мало померите. Ваш лик ће се променити. Који је прави: први или други? Ми видимо бескрајни низ одраза од којих ни један није истинит јер су сви истинити.


Прекобарац са разумевањем климну главом. Његово светско искуство је то потврђивало.
          - Оно што видимо са ка5анског моста, то је истинито – није се дао ка5ан.
          - Истина је у свим тим одразима. Али ми одаберемо један, и тврдимо да су сви остали лажни. Хоћемо да све утерамо у њега, милом или силом. Он јесте удобан за нас, зато смо га одабрали, али тада највећи део света за нас постаје невидљив.
          - Зато сте ви ту, и понеки писци – покуша Амик да му подиђе. – Ето, например, визуелни роман „Насељавање Виз@нтије“ у коме смо ми главни ликови. Ви сте га сигурно већ испричали, чим је објављен.
          - „Насељавање Виз@нтије“? – присећао се старац. – Не сећам се, ја не дајем тако двосмислене наслове.
          - Јесмо ли позитивни – упита Златана – пријатно негативни или онако баш, баш... Хоће ли моје слике добити хиљаду лајкова?
          - Праве слике стварају само приче – одговори старац. – Оне могу да прикажу људе и догађаје из више углова. Истина се крије ИЗА РЕЧИ.


- Постоје ли нека правила за добру причу – упита Раде – поред правих стимуланса...
          - Ех, драги моји... Прича се гради постепено, као мост изнад реке, и мора да тече лако као вода да би рекла нешто тешко и значајно. Да клизи са језика без великих речи и пренаглашених емоција...
          - Шекспир – прошапта Амик. – Хамлетова упутства глумцима...
          - Она не сме да буде задовољна сама собом, јер кад прича о животу цери се смрти...
          - Хамлет и Јорикова лобања... – опет ће Амик. – Али тамо је обрнуто.
          - Зато се причају приче. У славу живота. Да, Шекспир је знао за то – чуо га је старац. – Толико да неки мисле да је Он све нас и измислио...
          - А шта ви мислите?
          - Видећемо... Ако се све заврши потапањем брода, као у „Бури“, онда је у праву...
          - Јер после тога долази хепиенд – убаци Раде.
          - Потапање брода као део хепиенда? – ништа није разумео ка5ан.
          - А приче о љубави? – Златана упита узбуђено. – Какве оне треба да буду да би нас учиниле срећним?
          - Е, дете моје, није циљ да се човек осећа срећним. Зато су задужене разне супстанце и политичари. Циљ је да имамо основу да можемо да будемо срећни.
          Златана затрепта, а ка5ан је чвршће пригрли – ја сам та основа, говорио је његов стисак.
          - Приче – замисли се Амик – стварају илузије постојања и љубави. Оне ремете свет јер привид хоће да постане нова реалност.
          - Зато се и причају, да сметају злу, похлепи, глупости и моћи. Оне су паметније од нас и тачније виде. Оне траже целину и знаке времена, одгонетају их или их поричу.
          - И више уживају у манама – убаци Раде – него у врлинама.
          Господар прича се загледа у Радета.
          - Ви мора да сте рођени у време пуног месеца. То сте тачно рекли. Ево видите...
          Он махну руком и свуда око њих појавише се речи, разбацане, згомилане, уврнуте или осенчене тамом; речи уместо лишћа и магле, камења и штапића.


         - Речи чврсте и вечне, друге привремене и истрошене. Видите колико их је... Идеално би било да могу да причам истовремено у неколико гласова.
          Он се наже и узе неколико речи које су се појавиле на зиду.
          - Многе речи имају скривену ману. Ево, на пример, ова.
          Он издвоји реч ПОБЕДНИК која се поносно извијала увис.

         - Дођите, драга гошћо – позва он Златану. – Ви сте овде најлакши, дођите да јој испробамо носивост.
          Он положи реч на земљу и – да би се смирила онако понета славом – пребаци мараму преко ње.
          - Станите на мараму – позва он Златану.
          Златана елегантно закорачи. Чуо се писак, штропот и претње и она брзо одступи.
          Господар прича опрезно диже мараму. 


Припијена уз земљу мировала је реч ПО док је њен наставак, оно БЕДНИК, врлудало около без циља и сврхе.
`        - Ето шта се догађа ако реч притиснемо и злоупотребимо. Она изгуби смисао, или га промени у своју пародијску близнакињу... Речи су крте, као и човек...
          Старац се замишљено загледа негде иза њих.
          - А прича? – подсети га Амик опрезно.
          - Прича? То је тајна окружена чињеницама. Најбоља је кад изађе из себе саме...
          Он се пажљиво спусти у своју трошну столицу, опружи руке и ноге и сањиво затрепта:
          - Да, драга господо... Прича је вешто усмерен сан који је старији од спавача... Укуцајте у те ваше апаратиће ГОСПОДАР ПРИЧА и све ћете сазнати…
          Глава му клону и по равномерном дисању се видело да је заспао.
          Златана, ка5ан и остали тихо и са поштовањем се удаљише. Раде се неколико пута осврте, као да се надао да ће њега, дете пуног Месеца, стари приповедач позвати натраг, на чашицу пића.
          Амик је посртао по стази и понављао, да не заборави:
          - Прича је вешто усмерен сан... по и бедник... који је старији... бедник и по... од спавача...
          Миливој Анђелковић
ПРЕТХОДНИ НАСТАВЦИ од 55 до 60 су ОВДЕ
и на  www.amika.rs




Коментари

Популарни постови са овог блога

КОМПАС ЗА ВИРТУЕЛНО – 63. наставак романа

ПРОТРЧАВАЊЕ и САПЛИТАЊЕ - о Насељавању Виз@НтијЕ – МЕЂУНАСТАВАК 62